Savremeni srpski roman se, posle avangarde, posmoderne, esejistike, između ostalog vraća linearnoj fabuli, što pokazuje i neobično nadahnuta proza Mirka Škiljevića. Moguću tradicionalnost u psihološko ispovednoj pripovesti Jožefa Červenog – remeti ukomponovani podtekst, tačnije paralelni tok imaginarne mitologije, kao ključ za tumačenje sasvim svakodnevne stvarnosti koja bi trebalo da bude banalna.
Ovakav ključ bi mogao predstavljati nužnu inovaciju, budući da nas romaneskni povratak na fabulativnu formu ne zatiče pred onom istom fabulacijom od pre avangarde, a ni ista reka nije uvek ista, i u nju se ne može dva puta ući.
Slobodni „mitološki“ podtekst kojim se povest objašnjava, može značiti i pripovedačevu samouverenost da krajnjom eksplikacijom neće umanjiti užitak čitanja i nepredvidjivost same priče. Bes, ljubav i uteha stoga jeste i knjiga-koncept, sa izvesnom didaktičnom sadržinom, a lik koji zatičemo u nesvakidašnjoj i potencijalno neobjašnjivoj životnoj situaciji/neprilici jeste lik u razvoju, koji na početku i na kraju događaja nije sasvim onaj isti.
Događaj, za događajem, kao i događaj iza događaja, počinje Jožefovim uverenjem da ga je žena prevarila sa nekim, to jest očevidstvom jedne takve izdaje i bekstvom od duševne neprilike – u skitanje, na ulicu, i odbijanje svakog povratka na staro. Junak koji ispašta bez krivice, deluje kafkijanski pomalo, kao i potka začeta takvom „krivicom“. Autor dnevnika, koji želi odbaciti lažni život (kakav je, sledstveno ženinom „neverstvu“ vodio do tada), pravi drugu verziju života, sa sasvim drugačijom ženom, slučajnom poznanicom; ili to život pravi drugu verziju njega.
Značajnu pripovednu ulogu imaju snovi junaka, koji se stidljivo uvode, da bi naposletku bili razvijeni u paralelni tok radnje, to jest jedno otkrovenje paralelno onom koje Jožef doživljava kroz udarce sudbine, koji mogu izaći i smisleniji i harmoničniji nego što je to u „banalnoj stvarnosti“ izgledalo moguće. Naoko je sve nasumično, isključivo u pukoj realnosti, bez mešanja pisca sa svojim smislom, prosto kao možda kod Karvera. Nova žena, tek poznanica, Marija, kao već razvijena junakinja, zastupa određenu životnu filozofiju, što bi trebalo tumačiti kao eho gorkog iskustva povezanog sa promiskuitetnom prošlošću. No, ovde se jedna stvarnost postavlja kao odjek druge, te je ta njena mudrost u stvari emanacija imaginarnog božanstva Utehe, iz zemlje besmrtnih stvorenja, koja se zalažu za smrtnike radi nekog svog božanskog dokazivanja, ili se junaku to barem, prilično uverljivo – čini – beležeći sve jasnije i čudnije snove, smeštene u isto tako iščašene životne situacije.
Socijalni element upleten je u štivo i nenametljivo korespondira sa ezoteričnim i ljubavnim podtekstom. I društvo je u padu, kao i protagonista, koji prelazi na najniži mogući posao i odstupa od običajno-moralnih regula sveta u kom je obitavao. Prate ga još neki „beskućnici“. Ako njegova supruga nije moralna, ne vredi poštovati ni druge oblike morala, izgleda. To jest, ukoliko je ono prethodno bilo privid, potrebno ga je potpuno negirati, moto je protagoniste.
Privid je inače pojam kojim Mirko Škiljević imanentno žonglira u ovoj pripovesti, šireći područje mogućeg tumačenja. Prethodni (sređeni) život je privid, ali je to isto i ženina „prevara“. Privid je način razmišljanja, i slično.
Pseudomitološka zemlja Nova, iz sna, sa svojim bogovima, neka je vrsta jungovske zamke, arhetipskog mamca za svakog čoveka. Smrtnik uvek smatra kako je on najvrednije stvorenje među drugima svoje vrste, i da je baš njemu mesto među besmrtnicima – dopisaće Mirko Škiljević diskretni mitološki ključ ove priče. Stoga ih, navodno, besmrtnici nadmudruju dovodeći ih, kriomice, do reke Privid gde ovi zauvek nestaju.
Staro uverenje da čovek ipak može nadmudriti bogove, ne prevelikim samoljubljem, nego relativnom vrlinom i nekom vrstom ontološkog lukavstva, kao da je smrtnicima dato nešto što bogovi nemaju, te da je to dvosmerna ulica, – sadržano je i u ovom dȅlu. Jožefovo nadmudrivanje, otkrivanje relevantnog nedostatka božanskog načina razmišljanja i vratanaca kroz koja se i smrtnik može uzdići – izvedeno je doduše sasvim nenametljivo, kao vrsta duševnog razvoja, sticanja poverenja u drugog, poput izlaska iz predvorja paranoje.
Ko sam, u stvari, ja, rečenica je kojom junak završava svako poglavlje dnevnika. Drevna maksima upoznaj sebe, ovde je realizovana metafora, odnosno potka. Pomeren iz urednog života, Jožef uviđa kako jedino zna da to ne zna. Naime, mogao bi biti bilo ko... Ne znajući zašto je ranije živeo onako kako navodno treba, nastavlja naposletku da ponovo živi tako, ali svojom voljom, sa plemenitijom svešću koja inicira dosad zatvorenu mogućnost da sa suprugom dobije dete.
Galerija upečatljivih likova, ponekih sasvim pozadinskih, kao i feministkinja Gordana, najbolja drugarica junakove supruge Nade, smeštaju roman u socijalni balkanski prostor, milje koji ga ne sprečava da se okrene u ezoterično. „Uteha“ kao moto svakog smrtnika koji mora završiti u „Prividu“, kontrastiran je pitanjem – Ko sam, u stvari, ja(?) i logičko-metaforičkim nadmudrivanjem sa besmrtnošću.
Zbog toga čitaoci mogu poželeti da ga ponovo iščitavaju.
Ivan Despotović